Anketno istraživanje koje je sprovela naša inicijativa ,,Ravnopravne za volanom” je imalo za cilj da preispita prisutnost seksualnog uznemiravanja u auto-školama. Rezultati su pokazali, između ostalog, kakvim se izgovorima instruktori/ke često služe kako bi opravdali neprimerena ponašanja. Ono što se ponavljalo u najvećem broju odgovora jeste opravdanje fizičkog kontakta sa polaznicima/ama — to je samo deo objašnjavanja.
Da li zaista jeste?
Čitajući literaturu koju instruktori/ke prolaze prilikom pripreme ispita za dobijanje licence za rad u auto-školi, shvatam da je fizički kontakt strogo ograničen i da, osim u situacijama kada je ugrožena bezbednost učesnika/ca u saobraćaju, nije potreban za objašnjavanje vožnje.
Da li je bezbednost ugrožena onda kada nekome treba objasniti koliko jako treba pritisnuti gas kako bi automobil krenuo? Ili onda kada treba ubaciti u prvu brzinu? Ili čak onda kada treba objasniti kako se daje žmigavac?
Pa, ne bih rekla.
U literaturi za obuku instruktora/ki jasno je da se komande i funkcije vozila mogu objasniti verbalnim putem, odnosno rečima. Ako verbalno objašnjenje nije dovoljno, instruktor/ka može da koristi skiciranje ili demonstraciju (bez dodirivanja!). Dakle, postoje načini da se objasni doslovno svaka radnja bez potrebe da se polaznik/ca dodiruje, što znači da dodirivanje nije validan način objašnjavanja vožnje.
Međutim, praksa svedoči tome da je fizički kontakt uveden kao metoda objašnjavanja, te je sasvim legitimno postaviti pitanje čemu taj dodir zapravo služi.
Pre nego što pokušam da dam odgovor, važno je da napomenem dve stvari:
- anketa je pokazala da su zajednička osećanja ispitanica koje su dodirivanje navele kao primer neprimerenog ponašanja — strah, nelagoda i neprijatnost
- Instruktor/ka je osoba od autoriteta u odnosu na polaznika/cu.
Nezanemarljiva neravnoteža moći u takvom odnosu znači sledeće: od instruktora/ke polazniku/ci zavisi sticanje znanja i veština, napredovanje kroz obuku, kao i posredno, spremnost polaznika/ce za polaganje vozačkog ispita. Tu je i finansijski aspekt — svaki neuspešan izlazak na ispit može značiti dodatne troškove i ponavljanje procesa obuke. Dakle, nije reč o odnosu u kojem obe osobe imaju jednaku moć i slobodu da jednostavno kažu ne bez posledica.
Čini se da instruktori/ke to vrlo dobro znaju.
Moj lični zaključak je da taj dodir služi ličnom zadovoljsvu osobe koja se nalazi u poziciji autoriteta, a to je u ovom slučaju intruktor/ka. Pored toga, jedan od odgovora sigurno leži i u patrijarhalnim obrascima u kojem se muškarcima, posebno onima koji se nalaze u poziciji autoriteta, često daje veća sloboda da prelaze granice tuđeg ličnog prostora. Dodir se može predstaviti kao bezazlen, dobronameran, potreban ili deo posla, dok se neprijatnost osobe koja ga trpi potiskuje ili umanjuje. Od žene se očekuje da preispita sopstveni osećaj nelagode — možda sam pogrešno shvatila, možda je stvarno samo hteo da mi pokaže, možda preterujem. Specifično za očekivanja uloge žene u istom tom obrascu. Ona je čuvarka mira, učena od malih nogu da ćuti i trpi.
Zakonska definicija seksualnog uznemiravanja ipak potvrđuje da je njen osećaj validan: Polno uznemiravanje obuhvata svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje (Krivični zakonik, član 182a).
Zašto intruktor/ka ne sme da te dodiruje? Zato što…
Tvoje telo nije deo nastavnog sredstva. Dodir nije opravdan. Tvoj osećaj je validan.
Teodora Petric